MESTO DOGAĐAJA // THE EVENT PLACE [10. 06 - 22. 06. 2011, DOB, Belgrade]

 

MESTO DOGAĐAJA // THE EVENT PLACE

Dušica Dražić

Galerija Doma omladine Beograda 10. 06 – 22. 06. 2011

Otvaranje // Opening Petak, 10. jun, u 19.00 // Friday, June 10, at 7pm

……………………………………………………………………………………………………………………………………………….

“Pomoću pukotina se rekonstruiše proces koji je doveo do pucanja, loma u određenom materijalu. Paralelnim postavljanjem fotografisanih pukotina i zapuštenih enterijera Dušica Dražić je, u dva različita registra, na mikro i na makro planu ukazala na mogućnost rekonstruisanja procesa defunkcionalizacije određenog prostora kao konkretnog događaja – otud i naziv rada. Zamračeni prostori na kojima se ne razaznaje gotovo ništa ili samo neki detalj, time što nude minimum informacija ostavljaju otvorenim polje za postavljanje niza mogućih pitanja o prirodi samog događaja: o uzrocima, okolnostima, specifičnostima, razlozima koji su doveli do njegove defunkcionalizacije. Posmatrač na tu situaciju reaguje upravo tako što, samim tim što nije sasvim siguran o kakvom događaju je reč, raspolaže sa nizom arbitrarnih scenarija koje nastoji da poveže sa fotografisanom situacijom. Međutim, nemogućnost definisanja samog događaja ne uključuje samo scenarije s negativnim predznakom (o odumiranju, napuštanju…) već i one koji ukazuju na potencijale za njegovo oživljavanje u nekom novom kontekstu.“

Maja Stanković (odlomak iz teksta “Mesto događaja”)

ENG>>

“The process which led to a crack or fracture in a material is reconstructed by cracks. By parallel display of photographed cracks and neglected interiors, Dusica Drazic has pointed out, in two different registers – at micro and macro level, to a possibility of reconstruction of a defunctionalisation process of a certain space in a form of a concrete event, therefore the title of the work. Obscure spaces, in which nothing or barely a detail are discernible, by offering a minimum information, leave space open for posing a number of possible questions regarding the nature of the event itself: concerning its causes, circumstances, specificities, reasons for its defunctionalisation. A spectator, not being completely certain what sort of event is taking place, reacts to that situation by having at its disposal a number of arbitrary scenarios, which he is trying to connect with a situation photographed. However, the inability of defining the event itself does not include only negative scenarios (those concerning dying out, abandoning) but also those pointing out to potentials for its revival in a new context.”

Maja Stankovic (Excerpt from the text “The Event Place”)

Ivana Smiljanić: ZAPAMTIĆEŠ TI MENE

Ivana Smiljanić

ZAPAMTIĆEŠ TI MENE
Ambijentalna instalacijaGalerija NOVA
Andrićev venac 6
Otvaranje 1. juna 2011. u 19čIzložba je otvorena do 27. juna

Autorski stejtment:- Koristeći svetlo, zvuk, folije i pečate i neke svoje intimne beleške, kreirala sam jedan neobičan ambijent u kome postaje vidljivo sve što se toliko teško vidi, da ni ne verujemo da postoji. Nešto pažljivo skrivano i lucidno u partnerskim odnosima. I moje čedo – slonče, koje je izraslo u pravog, velikog slona. Nevidljivog. Toliko velikog, da sam i ja pored njega postala nevidljiva. Mislila sam da sam tako nevidljiva bolja majka.
- Koje gluposti, pa nisam ja slonica?!
- Ustvari, izložba je o moći, o zaslugama i kaznama. Nevidljivim, naravno. O građanskoj odgovornosti. O normalnosti. O pravu svih nas, i mom ličnom, da stvari nazovemo pravim imenom.
- O slonu u sobi.
- Kom slonu?

*

Iz teksta Dubravke Đurić:

U multimedijalnom polju savremene umetnosti, rad sa jezikom odvija se na više nivoa. U aktuelnoj instalaciji, ispisane reči na podlozi zida galerije upotrebljene su da bi se njima opcrtale konture ženskog tela u pokretu. Svaka kontura je sačinjena od jedne fraze koja se beskonačno ponavlja. Repetativnost rečenica i fraza stvara izvesnu ambivalentnost u smislu poigravanja njihovim semantičkim potencijalnom. Semantički aspekt reči je prisutan, ali se beskrajnim ponavljanjem istovremeno i prazni.  Reči su u funkciji oblikovanja vizuelne konture, te se na taj način njihova semantika poništava ili makar  do izvesnog stepena neutrališe.  Ali svaka kontura nastaje aktiviranjem materijalne strane reči – njihovim grafičkim oblikom i to tako što se rečenice i fraze ispisuju slovima različitih veličina. Ovaj postupak  se može uporediti sa tretiranjem jezičkog znaka u konkretnoj poeziji od kraja pedesetih godina 20. stoleća, ali se može dovesti i u vezu sa aktiviranjem vizuelnog aspekta jezičkog znaka u savremenim reklamama. Opisano aktiviranje materijalne osnove reči kao označitelja u smislu njihovog grafičkog oblika semantizuje ih, ali ih istovremeno i desemantizuje. Semantizacija i desemantizacija se odvijaju i aktiviranjem označiteljskog aspekta reči kada se one izgovore i kada čujemo ljudski glas,  te je ambijentalna instalacija ujedno i zvučni ambijent.  Zvučni ambijent nastaje kada se  u galeriji  emituje snimljeni glas umetnice, koja sporo izgovara već na vizuelan način upotrebljene rečenice i fraze. Reči se izgovaraju sa velikim pauzama, te se tako razara ili bar relativizuje, odnosno narušava sintagmatski lanac. U našem slušnom polju oni se  pojavljuju kao naizgled nepovezane, odvojene i autonomne, te glas deluje na nas svopstvenom magijom.

*U trajanju izložbe, ponedeljkom od 19 časova, održava se prateći edukativni program na temu nasilja prema ženama. Gošće su aktivistkinje i saradnice Autonomnog ženskog centra, Mreže Žene protiv nasilja, Incest trauma centra, Psihološkog savetovališta Psihološki krugovi, Udruženja građana SUSRET i Instituta za psihodramu.
Program je besplatan.

*

O autorki:Ivana Smiljanić je vizuelna umetnica, performerka i plesačica. Rođena je 1980. u Beogradu. Završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu 2005. i Magistarske studije na istom fakultetu 2009. Kao stipendistkinja KulturKontakta (Beč) i SSA (Salcburg), usavršavala je video i performans na Salcburškoj letnjoj akademiji likovnih umetnosti, 2000. i 2002. godine. Samostalno je izlagala i izvodila performanse u Beogradu, Pančevu, Prijepolju, Zagrebu, Puli, Ljubljani, Briselu, Bergenu i Njujorku. Učesnica je najvećih umetničkih manifestacija u zemlji (Oktobarski salon, BELEF, Noć muzeja) i preko četrdeset grupnih izložbi širom evropskog kontinenta. Dobitnica je najznačajnijeg priznanja za mlade vizuelne umetnice i umetnike u Srbiji – Nagrade ”Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2009. godinu i tim povodom boravila u International Studios & Curatorial Program, u Njujorku. Živi u Beogradu.

*

Izložbu je podržala i delom producirala Nagrada Dimitrije Bašičević Mangelos.

……………………………..
www.ivanasmiljanic.com

Milena Putnik – Privremeni vidikovci / Kontravidikovci Novi Sad

This slideshow requires JavaScript.

Fotografije: Srđan Abdijević i Milena Putnik

U okviru rada Privremeni vidikovac/Kontravidikovci Novi Sad, umetnica Milena Putnik vas vodi na krov Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, u subotu, 7. maja u 14 časova.

“Privremeni vidikovci nastali su iz potrebe da podelim pogled sa drugima. Manje ili više slučajni pogledi koji se usput otvaraju ponekad mogu potpuno da promene početni utisak o nekom prostoru ili o sopstvenoj poziciji unutar njega. Ovakve prilike u kojima se prethodni utisci odjednom reorganizuju i pregrupišu u novi doživljaj svima nam se ponekad ukazuju. Želela sam da saznam kako drugi ljudi reaguju na ovakve situacije i kako izgleda njihovo iskustvo. Tako sam došla na ideju da se organizuju posete mestima koja pružaju šsirok ili neobičan vidik, a u uobičajenim okolnostima nisu sasvim dostupna. To su najčešće terase ili krovovi stambenih zgrada, ili javnih ustanova, ili drugi prostori koji se nalaze tu u blizini, ponekad nedefinisane namene i nekako skrajnuti od pogleda.

Ako za polaznu tačku uzmemo svakodnevno okruženje koje nam je svima poznato, onda ovakva poseta vidikovcu postaje dvostruko zanimljiva: svako dolazi sa sopstvenim prethodnim iskustvom okolnog prostora a novi pogled deli sa drugima, istovremeno reorganizujuci svoj doživljaj. Fragilna situacija susreta i novog iskustva interferira i međusobno se pojačava. Ne postoji nikakav poseban program ili sadržaj ovakvih susreta, osim poštovanja bezbednosnih predostrožnosti, i jedina namera jeste mogućnost da se, ostajući sve vreme unutar svakodnevice, na trenutak i istovremeno izmaknemo iz nje.
Sa sličnom namerom počela sam da pravim i “kontravidikovce”, fotografije nekog mesta snimljenog sa različitih tačaka u okolini, zatim postavljene na to isto mesto, tako da posmatraču pružaju jednu multilateralnu, celovitiju sliku njegove pozicije. Ovi “uzvraćeni pogledi” iz okoline zadržavaju sva ograničenja fotografije i njenog beleženja trenutne situacije, koja je za onoga ko posmatra fotografiju vec (tuđa) proslost, ali takođe, nadam se, evociraju avanturu koja se sastoji u otkrivanju vidikovaca, pregovaranju o izlascima na krovove, penjanju, hodanju i traganju za ‘značajnom tačkom’.” (MP)

Izlazak na krov MSUV podrazumeva prolazak kroz niske prolaze i penjanje uz merdevine, pa se odvija na sopstvenu odgovornost učesnika.

Za vise informacija kontaktirati Milenu Putnik: privremenividikovci@gmail.com

Privremeni vidikovac/Kontravidikovci Novi Sad, deo je izložbe “Između kada i ako” organizovane povodom desetogodišnjice Nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos”, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 27. april – 12. maj 2011.

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad
www.msuv.org
office@msuv.org

Između kada i ako / The Curious Case of Ifs and Whens

This slideshow requires JavaScript.

Fotografije: Ivan Petrović, Mirjana Stojadinović, Radomir Uzelac

27. april – 12. maj 2011.
Otvaranje izložbe: 27. april 20:00, Muzej savremene umetnosti Vojvodine

Između kada i ako
10 godina Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos

Učesnici/e: Dušica Dražić, Siniša Ilić, Vladimir Nikolić, Ivan Petrović, Milena Putnik, Milica Ružičić, Ivana Smiljanić i Katarina Zdjelar

Kustoskinja izložbe: Radmila Joksimović

Izložbom radova dosadašnjih dobitnika nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“ pod nazivom „Između kada i ako“ obeležava se desetogodišnjica ove najznačajnije nagrade za mladog umetnika/umetnicu u Srbiji. Istovremeno sa otvaranjem izložbe u MSUV raspisuje se i konkurs za desetog dobitnika ili dobitnicu.

Naziv izložbe „Između kada i ako“ proizlazi kako iz samih radova umetnika na njoj zastupljenih, tako i iz okolnosti pod kojima ona nastaje. Prostor u kojem delamo jeste realan, „iskustven“. Njega čini mreža uzroka i posledica, preduslova, međuzavisnosti i pregovora. Pa ipak, on je omeđen odrednicama potencijala: „kada“ i „ako“. One pružaju samo nagoveštaj mogućnosti oslobođenja iz odnosa preduslov-posledica, odnosno nagoveštaj mogućnosti realizacije zadate „pogodbe“. U slučaju kada ta pogodba iznova i iznova izostaje ili nam izmiče, logika ove mreže postaje neuhvatljiva, pregovaranje nemoguće, a prostor u kojem delujemo nesiguran.

Radovi prikazani na izložbi prepoznaju određene elemente i momente ovog stanja nesigurnosti i neizvesnosti. Na različite načine ga beleže i istražuju njegove zakonitosti i mogućnosti akcije: od preispitivanja mogućnosti umetničke akcije i njenih dometa (Vladimir Nikolić), preko (ne)mogućnosti društvene akcije (Katarina Zdjelar), prevođenja pasivnog posmatrača u performera, performativnog odnosa prema gradu ili izmeštanja tačke posmatranja (Siniša Ilić, Dušica Dražić, Milena Putnik), do (pre)ispitivanja pozicije pojedinca u napetom odnosu između intimnosti, radikalne individualizacije, realnosti nacionalne države i sopstvenog (meso) okruženja (Milica Ružičić, Ivana Smiljanić, Ivan Petrović).

RJ

Napomena:

Za otvarenje izložbe je organizovan je prevoz iz Beograda 27. aprila, sa polaskom u 16 časova sa Kosnačićevog  venca (kod Austrijske ambasade). Broj mesta je ograničen, prijave poslati na dezorg@gmail.com, do 25. aprila.

********************************************

7th April – 12th May 2011
Exhibition opening: 27th April at 20:00, Museum of Contemporary Art of Vojvodina, Novi Sad

The Curious Case of Ifs and Whens
10 years of Dimitrije Bašičević Mangelos Award for young visual artists

Participants: Dušica Dražić, Siniša Ilić, Vladimir Nikolić, Ivan Petrović, Milena Putnik, Milica Ružičić, Ivana Smiljanić i Katarina Zdjelar

Curator: Radmila Joksimović

Exhibition The Curious Case of Ifs and Whens marks the tenth anniversary of the Dimitrije Bašičević Mangelos Award, one of the most relevant awards for a young visual artist in Serbia. Participants of the exhibition are former award laureates, and the opening will be followed by announcement of this year’s open call to artists for participation.

Exhibition title The Curious Case of Ifs and Whens relates to the case in which the logic of network of the conditions, circumstances, causes and consequences of interdependence and negotiation, in space of reality in which we operate, is unpredictable, and impossible to negotiate, and thus becomes a space of uncertainty and insecurity. Works in the exhibition The Curious Case of If’s and When’s recognize and explore some of its elements, examine the potential and scope of artistic and social action and the possibility of relocation of the point of view and its consequences.

RJ

Katalog izložbe/Exhibition catalog

http://www.mangelosnagrada.org.rs/

re_set:[02]

This slideshow requires JavaScript.

Jasmina Čubrilo

MIND GAP

U filmu «Notes on a scandal« Richarda Eyrea iz 2006 u trenutku «neposredne i neoprezne intimnosti» mlada žena Sheba Hart (Cate Blanchett) se ispoveda Barbari Covett (Judy Dench), starijoj koleginici-skoro-prijateljici-ali-nikada-ljubavnici (na veliko razočarenje ove druge) o svom privatnom životu, odnosu sa mužem, decom, godinama posvećenim porodici i na kraju navodi svog oca koji joj je uvek upozoravao «mind gap», odnosno na distancu koja postoji između života kakav jedna osoba želi da živi i onog koji uistinu živi i koja je, kako Sheba zaključuje, zapravo uvek velika.

dez org je pokrenut 2005. godine kao inicijativa mladih vizuelnih umetnika i umetnica (iz generacije na prelazu vekova, da upotrebim tu dramatičnu kunsthistoričarsku sintagmu), a radi sopstvene promocije i pružanja podrške drugim mladim lokalnim i regionalnim umetnicima i umetnicama koji imaju relevantni i kritički pristup u svom radu. Inicijalno, oko ove platforme su se okupili Gordana Belić, Dragan Ðordević, Tijana Knežević, Maja Radanović, Jelena Radić, Dragan Rajšić, Maja Rakočević, Milica Ružičić, Ivana Smiljanić, Mirjana Boba Stojadinović, Boris Šribar, Aleksandar Jestrović i Isidora Fićević. Sam naziv ove inicijative/platforme proizilazi iz termina dezorganizacija koji označava «poremećaj ili uništavanje žive, organske veze među sastavnim delovima; ali i rastrojavanje, rasulo, rastrojstvo, nered, potpun preobražaj, kao i poremećaj čulnih organa kod nekog čoveka usled tzv. magnetiziranja» prema Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza. Naziv dez org uglavnom referiše na značenja rastrojstva, rasula, nereda, te ponešto na redefinisani smisao preobražaja koji ovde gubi svoju ambicioznu misiju i svodi se na realne okvire konkretnih uslova koji tvore kontekst svakog od umetnika/ca koji participiraju u ovoj inicijativi. S druge strane, izvedena skraćenica originalnog termina, kao i nazivi javnih pokazivanja/izvođenja ove inicijative referišu na jezik savremenih oblika komunikacije, odnosno savremene medijatizovane kulture kao okvira u kojima ovi umentici/e realizuju i/li proizvode svoju svakodnevicu.

Dakle, dez org je pokretljiva, fluidna i nedogmatska platforma čija je inicijalna zamisao bila da problematizuje «gap», odnosno sopstvenu, generacijsku poziciju u procepu između diskurzivne prakse Škole/Akademije/Univerziteta/Znanja i diskurzivne prakse (ostalih) Institucija koje grade Svet umetnosti, te raskorak između fantazama i realnosti, želja i mogućnosti, zadovoljstva i nezadovoljstva, uživanja i nemogućnosti njegove realizacije. U tom smislu dez org jeste aktivirao/artikulisao novi prostor u javnosti kojim se obezbedila ne samo promocija i afirmacija mlađih autora i njihovih raznorodnih umetničkih praksi, već i prostor produkcije kritičkog odnosa prema ostalim etabliranim, institucionalizovanim pozicijama pre svega u lokalnim i regionalnim okvirima, a preko njih, rekla bih, i u kontekstu globalnog sveta umetnosti.

Danas postoji opšti konsenzus da umetnost poseduje potencijal da postavlja pitanja, da ima kapacitet da aktivno učestvuje u proizvodnji društvenosti, da uspostavlja relacije, da generiše dijalog. dez org kao inicijativa pokreće pitanja promocije i pozicije mladih umetnika/ca u neuspostavljenom sistemu umetnosti, ili, ako bismo želeli da budemo benevolentni, u sistemu-u-(veoma)sporom-uspostavljanju. Zanimljivo je da se u sredini koja je, do poslednje decenije XX veka, a u meri u kojoj su to okolnosti dozvoljavale, bila dosta agilna na planu promovisanja novih tendencija čiji su protagonisti prepoznavani upravo u mladim, dolazećim generacijama, i u sredini koja danas, iako sa izmenjenom mapom izložbenih prostora, kuratorskih i kritičarskih praksi, ima svoje punktove za promociju i afirmaciju onih koji dolaze, jasno definiše potreba za samoorganizovanjem umetnika/ca koji sada deluju i kao promoteri/ke, te kao kustosi/kinje i autori/ke izložbi i tekstova. Čini se da postoje dva temeljna pitanja u svetlu kojih treba razmatrati aktivnosti dez org-a. Prvo je pitanje ono koje se tiče mehanizama prepoznavanja, predstavljanja, afirmacije, obezbeđivanja uslova kontinuiranog bavljenja umetničkom praksom. Glede ovog pitanja zanimljivo je na trenutak ukazati na slično samoorganizovanje umetnika od pre skoro dve decenije. Generacija beogradskih umetnika osamdesetih, koja je krenula poletno i uz otvorenu podršku tadašnjih jugoslovenskih uticajnih institucija, zaključila je tu deceniju svoje afirmacije i uzleta Projektom Galerija kojim je jasno ukazala na traumatično mesto neizvesne egzistencije umetnika i njegovog rada u uslovima nefunkcionalnog sistema umetnosti. Okupljanje mladih umetnika oko ideje dez org-a ukazuje da se ništa bitno u tom pravcu nije izmenilo, štaviše da su uslovi umetničke egzistencije postali suroviji. S druge strane, umetnost tokom devedesetih godina XX veka postaje, kako je Bourriaud objašnjavao, «delatnost proizvođenja odnosa prema svetu posredstvom znakova, formi, gestova ili predmeta». Drugim rečima, umetničke prakse se u dobroj meri okreću uočavanju, istraživanju, razmatranju, interpretaciji procesa aktiviranja manjinskih ili dominacijskih paradigmi unutar savremenih društava. ‘Strategije’ ili ‘taktike’ umetnosti u doba kulture čine ove procese vidljivim, a sam umetnik postaje kulturni radnik i/li kulturalni aktivista. U tom smislu, dez org kao platforma služi za aktiviranje različitih mikropolitika što jeste sine qua non savremene političke teorije, ali i umetnosti shvaćene kao istraživanja i eksperimenta u polju kulture.

re_set:[02] (Pančevo, Galerija savremene umetnosti Centra za kulturu, maj/juni 2007) je jedna od ‘strategija’ dez org-a. Od pokretanja inicijative pa do danas, uočava se dosta učestalo javno pokazivanje/izvođenje dez org-a u standardizovanoj formi samostalne ili grupne izložbe radova mladih umetnika/ca koji ‘pripadaju’ inicijativi ili su pozvani od strane umetnika/ca dez org-a da u njoj participiraju. Dakle, u periodu od 2005-2007 pored grupnih izložbi kao što su re_set:[01] (Beograd, galerija Kontekst), Zoom to fit (Beograd, galerija O3one) Mobile studios (na ulicama Beograda)  i konačno re_set:[02] (Pančevo, maj/juni 2007), samostalne izložbe pokretača/ica i članova/ica dez org-a takođe su bile u funkciji mapiranja kako njihove ‘inicijacije’ u tzv. lokalnu umetničku scenu, tako i strategija same inicijative. Činjenica da su samostalne izložbe bile uglavnom u Galeriji (beogradskog) Doma omladine, koja i jeste rezervisana za prve samostalne nastupe izložbe mladih umetnika, kao i činjenica da je u tom trenutku u Savetu Galerije Doma omladine sedela i Jelena Radić, ukazuju na dve stvari. Prvo, da su umetnici/ce dez org-a ‘pristali’ na ‘pravila igre’ beogradske umetničke scene što nije toliko manifestacija njihove pragmatičnosti koliko problematizovanje samog trenutka inicijacije u (lokalni/regionalni/globalni) Svet Odraslih/Umetnika i Umetnosti, a možda još više onog trenutka neposredno nakon inicijacije. Upravo iz tog problematizovanja, čini se, koncipirana je izložba re_set:[01], koja je objedinila kako radove umetnika/ca čiji su projekti bili odbijeni na konkursu, tako i radove onih čiji su radovi prihvaćeni na konkursu za izložbenu sezonu u Galeriji Doma omladine za 2006. Istovremeno to je bilo prvo javno  pokazivanje/izvođenje strategije dez org-a. S druge strane, učestvovanje u radu Saveta, dakle jedne diskurzivne formacije koja ima mandat da odlučuje na osnovu svojih (stručnih) procena, pružilo je mogućnost Jeleni Radić da odlučivanje zameni posredovanjem, odnosno da konačnost donetih odluka zameni procesom koji kako problematizuje mehanizam kojim su ove odluke donete, tako i sam kontekst u kome i povodom kog su te odluke donete. Tako su radovi na izložbi re_set:[01] referisali na primere iz istorije umetnosti problematizujući koncepte Umetnika i Umetnosti, te narativa koji su ih interpretirali, i razmatrajući ih dakako u svetlu aktuelnih mehanizama kojima lokalne i/li globalne kulture proizvode Savremenog Umetnika.

re_set:[02] pokazuje produkciju koja se okreće tzv. mikronarativima, odnosno preispituje sopstvena iskustva oblikovana u svom životnom i radnom okruženju. U tom smislu ona je dosta heterogena, kako u tematskom, tako i u medijskom smislu (fotografija, print, video, instalacija). Tematizuju se poremećaj u odnosu realnog, simboličkog i imaginarnog na primeru očigledne indiferentnosti učenika prema sadržajima koje im nudi naš sistem obrazovanja (Jelena Bokić, Čas likovne kulture, 2007), kao i indiferentnost i nesenzibilnost samog obrazovnog sistema i onih koji ga realizuju u praksi za svaku pojedinačnu realnost (Klopka za pionira, Pismeni, 1998-2007). Oni radovi koji se direktnije bave marginama/traumatskim mestima tranzicije su rad Ivane Smiljanić, Shining Disco Ball, 2006, i video rad Jutro u fabrici, 2006 (Klopka za pionira), te video-performans Perfect Lover, 2006 (Danilo Prnjat). Kratki dokumentarni film Nikice Klobučara i Tomislava Šobana Zelena granica iz 2006, je zapravo film o ‘terra infirma’ (Irit Rogoff) i o tome kako lokalno stanovništvo definiše granicu i ilegalne prelaske, kao i šverc robom i ljudima. Slavica Panić u fotoinstalaciji Untitled, iz 2006 kao i u radu Fathers, iz 2006, tematizuje odnos sa svojim roditeljima, odnosno preispituje formiranje sopstva u intimnom kontekstu porodičnih relacija. Stereotipe heteroseksualne matrice razmatraju radovi Jelene Radić iz 2007, Lažni izbor (Usađivanje koncepta aseksualnog materistva), i Maje Rakočević iz 2003, Lucky Couples. Cycle iz 2004. Borisa Šribara je ‘drama’ u kojoj se obavlja izmeštanje svakodnevice u biblijski kontekst, ‘entuzijastičko’ identifikovanje Umetnika Šribara sa Mesijom, i koja se temelji na retorici kojom cinizam i sumnjičavost profesionalne i ine publike treba da bude transformisana u bezuslovnu veru u Njegovo prisustvo, mislim, Umetnika Šribara na Sceni.Skener je instalacija Dragana Rajšića iz 2004, koja ‘monumentalizuje’ monotoniju posla sređivanja fotografija mladih devojaka snimljenih na profesionalnim setovima, odnosno definiše ravnodušnost kao jedno od temeljnih osećanja u savremenoj kulturi proizvodnje viška.

Čvorno mesto susretanja ovih umentika/ca, odnosno njihovih ‘nesvodivih razlika’ jesu instalacija Uređaji za empatiju (Gordana Belić, Ivan Bon, Dragan Đorđević, Tijana Knežević, Jelena Radić, Dragan Rajšić, Ivana Smiljanić i Boris Šribar), i DVD kolekcija Video-empat program (Klopka za pionira, Nikica Klobučar&Tomislav Šoban, Danilo Prnjat, Jelena Radić, Maja Rakočević i Boris Šribar). I jedan i drugi projekat u svom nazivu sadrži reč, empat, koja proizilazi iz termina empatija a koji referiše na osećaj pojedinca da se brine o drugima i da saoseća probleme drugih. Drugim rečima, koncept ovih projekata temelji se na dve vrste odnosa. S jedne strane, to je ‘uređaj’ koji posreduje u međusobnoj introspekciji umetnika/ca samog dez org-a, dok s druge, ovaj ‘uređaj’ se, u intimnoj komunikaciji sa publikom, zahvaljujući njenom učestvovanju, njenoj ‘empatiji’, realizuje kao značenjski niz, kao rad. Dakle, empatija ovde ne podrazumeva ‘emocionalnu razmenu na veliko’, kako je na jednom mestu objašnjavao koncept empatije Mika Hannula, već kritičko razumevanje i interpretiranje odnosa koje društveno polje svakodnevno kreira, kao i našeg mesta ovde i sada u toj mreži odnosa. Ovaj aktivni relacionizam je ustvari valjda jedini način da se «gap» sa početka priče učini manjim ili barem manje nevidljivim, nerazumljivim i bolnim.